Direktna laringoskopija
Za ovaj pregled je potreban direktoskop (laringoskop), metalna cev odgovarajuće dužine sa svetlom na njenom distalnom kraju.
Pregled se obavlja u ležećem položaju pacijenta u lokalnoj epimukoznoj ili totalnoj endotrahealnoj anesteziji.
Lekar uvodi direktnoskop kroz usta u orofarinksa, hipofarinks i larinks.
Pritom pregleda strukture orofarinksa (bazu jezika, valekule, lingvalnu stranu epiglotisa), hipofarinksa (piriformni sinus, zidove ždrela), larinksa.
Pošto lekar gleda direktnom kroz direktoskop, pregled je dobio naziv direktna laringoskopija.
Koristi se u dijagnostičke i terapijske svrhe.
Ovim putem se vade strana tela i odstranjuju manji benigni izraštaji.
Više se koristila kod dece, kod kojih je zbog nesaradnje indirektnu laringoskopiju teško izvesti.
Direktna laringkomikroskopija
Ukoliko se pored direktoskopa za pregled larinksa koristi i operativni mikroskop, pregled se naziva direktna laringomikroskopija.
Ovaj pregled je u laringologiju hiljadu devetsto šezdesete godine uveo Skalko, a najviše je na njegovoj popularizaciji uradio Klajnsaser. Danas predstavlja standardnu metodz korišćenu u dijagnositčke i terapijske svrhe. Nakon postavljanja direktoskopa u larinks iznad glasnica, uz pomoć fiksatora isti se fiksira na grudnom kođu pacijenta tako da ga ne mora pridržavati drugo lice.
Operativni mikroskop sa objektivnom 400 se fokusira na glasnicama tako da slika bude oštra, i jasno vidljiva sa oba oka hirurga.
Prednosti ove metode nad drugim korišćenim metodama su višestruke:
Bolesnik je uspavan u opštoj endotrahealnoj ili insuflacionoj anesteziji.
Sve strukture pa i larinks su u mirovanju pa hirurg može nesmetano da radi bez vremenskog ograničenja.
Obe ruke operatera su slobodne, za razliku od direktne laringoskopije gde se jednom rukom drži direktoskop, pa se može slobodno manipulisati instrumentima.
Unutrašnjost je dobro osvetljena svetlom mikroskopa.
Uveličanje je od šest do 40 puta pa se i manje promene jasno uočavaju.
Uz pomoć instrumenata sve strukture larinksa se mogu pregledati.
Videonazolaringoskopija
Fiberoptički endoskop prečnika 3 milimetara spojen kamerom tako da na monitoru pokazuje sliku posmatranih struktura.
Uvlači se kroz nos u nazofarinks, potom u orofarinks i hipofarinks iznad ulaska u larinks.
Pored dijagnostike morfoloških promena, koristi se za dinamička ispitivanja poremećaja gutanja.
Videostroboskopija
Rigidan endoskop povezan sa kamerom i stroboskopom koji emituje svetlost za 1 herc manje talasne dužine u odnosu na frekvenciju vibracije glasnice.
Ovim se dobija usporen pokret glasnica čija se frekvencija, amplituda i okluzija mogu analizirati.
Rendgenska tomografija larinksa
Zbog superpozicije drugih struktura vrata, a pre svega kičmenog stuba, danas se manje koristi.
Kompjuterizovana tomografija i nuklearna magnetna rezonancija
Daju mogućnost tačnog razmatranja morfoloških karakterisitka svake promene unutar i van organa.
Virtuelna traheobronhoskopija
Najsavremenija od imidžing dijagnostike sa trodimenzionalnim prikazom lumena traheobronhalnog stabla.