Polisaharidi

          Kao makromolekulska jedinjenja ne prolaze kroz membrane za dijalizu, a u vodi grade koloidne rastvore. Pokazuju Tyndalov fenomen. Hidrolizom se daju rastaviti na jednostavnija jedinjenja, pa konačno i na disaharide i monosaharide. Najrasprostranjeniji i najvažniji su poliholozidi koji predstavljaju kondenzacione oridukte hekoza, a naročito glukoze. Tu spadaju, sem ostalih, mnogobrojni: skrob, kao zajedničko ime za amilozu i amilopektin, glikogen i celuloza. Sva tri su, kao što ćemo videti, polikondenzacioni produkti glukoze.

          Pored ovih, medicinska biohemija je zainteresovana za još jednu grupu poliholozida životinjskog porekla, koji u svom sastavu sadrže kao osnovne gradivne jdinice amiošećere: nazivaju se mukopolisaharidi. Poznato je više ovih poliholozida, ali se svi ne nalaze u organizmu čoveka, niti su svi još dovoljno proučeni. Zbog toga ćemo se zadržati samo na nekima iz ove grupe: hondroitin-sumporne kiseline (hondroitin-4-sulfat i hondroitin-6-sulfat), keratan-sulfat, hijaluronska kiselina i heparin.

          U polisaharide se ubrajaju i:

• Skrob
• Glikogen
• Celuloza

          U biljnom svetu, pored skroba, glikogena i celuloze, postoje i drugi poliholozidi, ali oni za čoveka i njegovu ishranu imaju samo posrednu vrednost. Svaki od njih ima svoje osobenosti bilo u načinu vezivanja, bilo po tome koje od monosaharida učestvuju u njegovoj izgradnji. Dekstran (poliholozid koji se u transfuziji može upotrebiti kao zamena plazme), na primer, po sadržaju se ne razlikuje od skroba ili glikogena jer je izgrađen kao i ovi od glukoze, samo što su vezane u lancu sa α-1,6 vezom, a grananje lanca se ostvaruje α-1,4 vezom.