Mnogima se nameće pitanje zašto je potrebno lekaru da tako detaljno poznaje građu proteina. Pre svega potrebno je zbog toga što su mnoge fizičko-hemijske osobine belančevina kao što su molekulska težina, oblik i veličina belančevinske molekule, denaturisanje belančevina, karakteristike belančevinskog rastvora (optička aktivnost, difuzija, dijaliza, i ultrafiltracija, sedimentacija, osmotski pritisak), disocijacija belančevina, taloženje belančevina, bojene reakcije belančevina i mnoge druge koje su od značaja za medicinu, uslovljene upravo njihovom specifičnom strukturom. Bez dobrog poznavanja strukture belančevina nije moguće razumenti ni njihove važne uloge u odvijanju životnih procesa kao ni razne medicinske postupke ispitivanja i lečenja koji su u vezi sa belančevinama.
Možda još važniji razlog za upoznavanje strukture belančevina od strane lekara leži u njihovoj ogromnoj ulozi u nastanku bolesti. Već je više puta naglašeno da skoro sve vrste proteinskih molekula vrše u organizmu važne funkcije, kao i da njihova puna funkcionalnost upravo zavisi od ispravne primarne, sekundarne, tercijarne ili kvaternerne strukture proteinske makromolekule. Postoji niz bolesti koje upravo nastaju zbog toga što je na bilo kom nivou poremećena struktura belančevine koje upravo nastaju zbog toga što je na bilo kom nivou poremećena struktura belančevine koja treba da vrši neku funkciju, pa se onda zbog poremećaja strukture ta funkcija smanji ili prestane. Poremećaj strukture može da bude na svim nivoima organizacije, počev od primarne strukture gde zamena makar i jedne aminokiseline drugom aminokiselinom u polipeptidnom lancu, može da potpuno poremeti i sekundarnu i tercijarnu strukturu i uništi i funkciju tog proteina. Izraziti primer za to su poremećaji strukture molekule hemoglobina, hemoglobinopatije, o kojima detaljnija objašnjenja možete pronaći na portalu. Poremećaj strukture koji dovodi do bolesti, može biti i u samoj završnoj fazi formiranja tercijarne ili kvaternerne strukture proteina, kada pogrešno uvijanje polipeptidnih lanaca dovodi do formiranja patoloških proteina koji se talože u ćelijama i izazivaju teške poremećaje na primer Alzheimerovu bolest.
Što je funkcija proteinskih molekula specifičnija i složenija, njihov poremećaj strukture izaziva i teže poremećaje funkcije. To se naročito odnosi na enzime koji i pri najmanjoj promeni strukture gube svoju enzimsku aktivnost i dovode do teških poremećaja metabolizma. Isto se odnosi i na receptore, faktore koagulacije, hormone i druge regulatorne materije čija promena strukture može predstavljati osnovu mnogih bolesti.