Štitasta žlezda sintetiše, skladišti i oslobađa tireoidne hromone: tiroksin (T4, tetrajodtironin) i trijodtironin (T3). Sinteza ovih hormona pod kontrolom je tireostimulirajućeg hormona (TSH) iz hipofize. Sama regulacija sekrecije TSH ostvaruje se ravnotežom dva suprotna uticaja: stimulacije hipotalamusnim tireotropnim-oslobađajućim hormonom (TRH) i inhibicije tireoidnim hormonima (porast koncentracije T3 i T4 u ktvotoku deluje negativnom povratnom spregom na hipofizu i hipotalamus, smanjuje izlučivanje TSH i TRH i dalju sintezu hormona). Autoregulacija funkcije štitaste žlezde vrši se i uz pomoć joda. Smanjen unos joda imaće za posledicu smanjenu produkciju hormona štitaste žlezde i povećanu sekreciju TSH. Povećanje jodida u plazmi imaće suprotan efekat.
Hormoni štitaste žlezde sintetišu se iz joda i tirozina koji je sastavni deo tireogllbulina, kompleksnog glikoproteina koji se nalazi u folikulima štitaste žlezde. Organski jod koji se unosi hranom prelaskom u krv cirkuliše u obliku jodida i kao takav transportuje se u folikul, gde se vrši oksidacija jodida pomoću enzima peroksidaze u aktivni jod. Aktivni jod ulazi u sastav tirozina iz tireoglobulina stvarajući na taj način noonojoditrozin i dijotirozin. Njihovim spajanjem nastaju aktivni oblici T3 i T4 koji ostaju u žlezdi uskladišteni do njihovog oslobađanja u cirkulaciju. Samo 20% cirkulišućeg T3 izluči se iz mase žlezde a preostalih 80% nastaje konverzijom iz T4 u perifernim tkivima. U krvi hormoni su uglavnom vezani za proteine plazme, a manje od 1% hromona se nalazi u slobodnom obliku. Hormoni se metabolišu pretežno u jetri, a slobodni i konjugovani oblik se izlučuje delimično preko žuči, a delom urinom. Poluvreme eliminacije T4 je 6-7 dana, a T3 je oko 1 dan.
Hormoni štitaste žlezde deluju preko specifičnih intracelularnih receptora i dovode do metaboličkih efekata. T3 je aktivan oblik na ćelijskom nivou i nastaje u ciljnim tkivima (štitasta žlezda, jetra, bubrezi, srce, skeletni mišići, pluća, creva) iz T4. Afinitet za aktivna mesta u ciljnim tkivima je oko 10 puta slabiji od afiniteta T3. Hormoni štitaste žlezde su opšti metabolički stimulansi i dovode do stimulacije kalorigeneze, pojačavaju metabolizam proteina, ugljenih hidrata i lipida, pojačavaju rast i razvoj, regulišu promet vode i elektrolita, stimulišu kardiovaskularni i centralni nervni sistem.
Lekovi za hipotireozu
Hipotireoza predstavlja smanjenu funkciju i nedostatak hormona štitaste žlezde. Uzroci mogu biti izraziti nedostatak joda u hrani, Hašimotov tireoiditis, oštećenje štitaste žlezde radiaktivnim zračenjem, hirurško uklanjanje štitaste žlezde i dr. Određeni lekovi (litijum, amjodaron, fluoridi) mogu izazvati hipotireozu. Bolesnik sa hipotireozom najčešće se žali na slabost, letargiju, nepodnošenje hladnoće, usporenost, porast telesne mase (bez povećanja apetita), hrapav glas i gubitak pamćenja. Kod odraslih osoba nelečena teška hipotireoza otežava zarastanje rana i povećava sklonost paradontskim bolestima i karijesu. Zahteva hitno lečenje jer može dovesti do potencijalno smrtonosne miksedemske kome.
Nedostatak hormona štitaste žlezde tokom fetalnog života i u ranom detinjstvu dovodi do nastanka kretenizma sa teškim zaostajanjem u rastu i razvoju, gde je neophodno što ranije započeti supstitucionu terapiju hormonima štitaste žlezde. Kod takve dece u oralnom nalazu zapaža se zakasnelo izbijanje zuba, malokluzija, makroglosija. Hipotireoza se leči supstitucionom primenom sintetičkog hormona T4 – levotiroksina. Lek se uvodi postepeno. Porast TSH ukazuje na neprikladno lečenje, ili nepridržavanje samog pacijenata savetu lekara u pogledu redovnosti uzimanja levotiroksina.
Posebnu pažnju pri lečenju treba obratiti kod pacijenata sa bolestima srca jer tireoidni hormoni povećavaju osetljivost kardiovaskularnog sistema na dejstvo kateholamina, i povećavaju rizik za pojavu hipertenzije, tahikardije, aritmije, angine i infarkta. Kao neželjena dejstva tokom primene levotiroksina mogu se javiti znaci hipertireoze. Posebnu pažnju tokom ove terapije treba obratiti na gustinu kostiju koja se može smanjiti i dovesti do osteoporoze.
Lekovi za lečenje hipertireoze
Hipertireoza predstavlja povećanu funkciju štitaste žlezde i prekomerenu produkciju hormona. Češća je kod žena. Nastaje zbog autoimune Grevsove (Bazedovljeve) bolesti ili zbog toksične nodularne strume, a nekada može biti izazvana i lekovima (amjodaron, litijum). Postoji širok spektar simptoma kod hipertireoze: tahikardija, palpitacija, angina pektoris, fibrilacije, nesanica, anksioznost, tremor, osteoporoza, gubitak telesne mase praćen porastom apetita, proliv, gubitak kose, egzoftalmus.
Zbog povećanog katabolizma postoji mogućnost destrukcije paradonta odnosno smanjenje otpornosti zuba, maksilarna i/ili mandibularna osteporoza, difuzne demineralizacije vilice. Bolesnici imaju povećanu sklonost ka karijesu, sindrom pekućih usta i povećanu osetljivost na bol.
Bolesniku sa neregulisanom hipertireozom lekar ne sme primeniti lokalni anestetik koji sadrži vazokonstriktore, zbog povećane osetljivosti kardiovaskularnog sistema na dejstvo kateholamina. Ako je bolest dobro regulisana i pacijent u stanju eutireoze, lekar može primeniti lokalne anestetike u kombinaciji sa vazokonstriktorima.
Najčešće korišćeni lekovi u terapiji hipertireoidizma su tionamidi, jodod, jodna kontrastna sredstva i radioaktivni jod.
Glavni predstavnici tionamida su propiltiourecil i metimazol. Oni inhibišu sintezu tireoidnih hormona sprečavanjem oksidacije jodida i vezivanje aktivnog joda u molekule tireoglobulina u štitastoj žlezdi, a sa druge strane u perifernim tkivima deluju tkao što smanjuju dejodinaciju T4 u T3. Njihovo dejstvo nastupa tek posle 3-4 nedelje primene jer u žlezdi postoje značajne rezerve hormona uprkos inhibiciji njihove biosinteze. Ovi lekovi mogu da dovedu do leukopenije pa i same agranulocitoze, pogotovo na početku terapije. Zbog toga treba pacijenta upozoriti da ako se u prvih 6 nedelja terapije ovim lekovima pojavi glavobolja, povišena telesna temperature, potrebno je da se obrati lekaru i proveri broj leukocita. Agranulocitoza je praćena ulceracijama oralne sluznice, infekcijom usne šupljine. Primenom tionamida može se javiti gubitak osećaja ukusa, parestezija n. facialis-a.
Jodidi koji se primenjuju u obliku soli (kalijum-jodid) kao koncetrovan rastvor smanjuju veličinu štitaste žlezde, njenu vaskularizaciju a samim tim i oslobađanje tireoidnih hormona iz žlezde. Njačšeće se koriste u preoperativnoj pripremi bolesnika za parcijalnu tireoidektomiju.
Za brzu inhbiciju konverzije T4 u T3 mogu se koristiti i jodna kontrastna sredstva (jodopad, jopanoinska kiselina). Jodidi kao i jodna kontrastna sredstva mogu da dovedu do pojačane salivacije, otoka i bola pljuvačnih žlezda, pečenja u ustima, a pre svega do preosetljivosti na jod.
Radioaktivni jod se koristi kada ne postoje drugi načini terapije hipertireoze (nosi rizik od razvoja karcinoma) i to samo kod pacijenata starijih od 35 godina. Nagomilani radioaktivni izotop koji se primenjuje najčešće oralno dovodi do razaranja tkiva žlezde. Prevelika destrukcija tkiva dovodi do hipotireoze kod primene ove terapije.
Primena beta blokatora u terapiji hipertireoze je korisna, zato što smanjuju osetljivost kardiovaskularnog sistema (smanjuju tahikardiju) i druge simptome ovog oboljenja kao što su tremor, znojenje, nervoza, a smanjuju i prevođenje T4 u T3 hormon na periferiji.