Insulinska rezistencija i osnovni principi lečenja

Ugljeni hidrati predstavljaju važan deo ishrane čoveka. Smatra se da je za održavanje balansa i izbegavanje metaboličkih poremećaja potrebno unositi toliko ugljenih hidrata da oni mogu obezbediti minmalno 10-15% ukupnih energetski potreba. Ugljeni hidrati svojom razgradnjom obezbeđuju energiju za funkcionisanje ćelija, omogućavaju razgradnju masti i neposredno utiču na metabolizam proteina. U prirodnoj hrani mešovitog biljnog i životinjskog porekla, za razliku od koncentrovanih veštačkih proizvoda (kolači, čokolada, pekarski proizvodi) ima srazmerno malo ugljenohidratnih sastojaka. Glavni UH iz prirodne hrane su skrob (složeni uh koji se nalazi u žitaricama, krompiru, mahunarkama), laktoza iz mleka i saharoza iz biljaka (pretežno je ima u voću).

Svi ugljeni hidrati se razlažu do osnovne jedinice, glukoze, koja jedina ima mogućnost ulaska u ćelije. Homeostaza glikemije, odnosno održavanje koncentracije glukoze u fiziološkom intervalu predstavlja kompleksan proces. Preuzimanje ugljenih hidrata iz digestivne cevi i endogena produkcija glukoze povećavaju nivo glikemije dok iskorišćavanje snižava nivo glikemije. U svakom trenutku jedan od ovih procesa je dominantan. Centralnu ulogu u kontroli nivoa glikemije imaju hormoni.

Tokom obavljanja svakodnevnih aktivnosti česte su oscilacije nivoa glikemije, od povišenja u sistemskoj cirkulaciji posle uzimanja obroka, intenzivnih emocija i u stanju stresa do opadanja u toku fizičkog rada ili u periodima između dva obroka. Zbog toga glikoregulatorni kompleks treba da poseduje fleksibilnost i dinamičnost u usmeravanju metabolizma prema aktuelnim potrebama. Onog trenutka kada glikoregulatorni kompleks iz bilo kog razloga ne uspe da ostvari svoju ulogu, promene u krvi će biti evidentne i vrlo lako detektabilne pomoću laboratorijskih testova.

Šta je insulin i koja je njegova uloga?

Insulin je hormon, proteinskog porekla koji luče beta ćelije Langerhansovih ostrvaca u pankeasu. Njegova glavna uloga jeste snižavanje nivoa šećera u krvi, dok njemu suprotno dejstvo ispoljavaju glukagon i tzv. „hormoni stresa „adrenalin, noradrenalin, kortizol i hormon rasta (povećavaju nivo šećera u krvi).

Sekrecija inslulina  od strane beta ćelija je strogo koordinisana sa lučenjem glukagona, odnosno, glukoza I enzimi iz creva, koji se aktiviraju nakon unošenja hrane, direktno stimulišu oslobađanje insulina, a istovremeno inhibišu odlobađanje glukagona. Adrenalin snažno blokira oslobađanje insulina.

Mehanizam delovanja insulina ostvaruje se preko specifičnih mesta (receptora) koji se nalaze na ćelijama jetre, masnog tkiva i mišića. Vezivanjem za ove receptore, insulin aktivira kaskadnu reakciju koja omogućava ulazak glukoze u ćeliju i aktivaciju enzima koji su potrebni za njenu razgradnju. Osim što utiče na metabolizam UH, insulin ima značajnu ulogu i u metabolizmu masti. Glavni efekat ispoljava povećanjem sinteze triglicerida i inhibicijom lipolize (razgradnje masti), takođe povećava sintezu proteina u većini tkiva.

Rezerve insulina ne postoje u organizmu, a intenzitet njegove sinteze i ubacivanje u krv regulisani su nivoom šećera u krvi. Normalna koncentracije glukoze u krvi kod odraslih osoba prema Američkom udruženju za dijabetes (ADA) je 4,0-5,9mmol/l dok je kod dece vrednost nešto niža 3,3-5,6mmol/l. Povećanje glikemije iznad 6,0 je hiperglikemija , a pad ispod 3,0 je hipoglikemija. Poremećaji metabolizma ugljenih hidrata se klasifikuju kao povišena glikemija našte, smanjena glukozna tolerancija i najteži oblik, dijabetes melitus.

Šta je insulinska rezistencija i koji su glavni simptomi?

U osnovi dijabetes melitusa tip 2 jeste insulinska rezistencija, veoma rasporostranjen oblik šećerne bolesti u kojoj je biološki efekat insulina smanjen. Incidenca ovog poremećaja među populacijom u evropskim zemljama je preko 40%. Kod genetski predisponiranih osoba uz neadekvatan način života koji karakteriše nepravila ishrana, fizička neaktivnost, snižen nivo HDL holesterola, pušenje, konzumiranje alkohola i stres najpre se razvija stanje HIPERINSULINEMIJE. U ovoj fazi, pankreas povećanim lučenjem insulina pokušava da održi nivo glukoze u fiziološkom intervalu, ali insulin svojim povećanim stvaranjem prouzrokuje skup poremećaja. Javljaju se ateroskleroza na krvnim sudovima zbog povećanog nagomilavanja triglicerida, arterijska hipertenzija, gojaznost u predelu trupa (androidni tip) i povećana sklonost ka trombozi. Ovo stanje poznato kao metabolički ili X sindrom koji je sve prisutniji problem u civilizovanim zemljama.

Rezistencija na insulin sa hiperinsulinemijom može trajati godinama bez simptoma, što i jeste razlog zašto se ljudi obraćaju lekaru tek kada dođu u manifestnu fazu bolesti sa već oštećenim, aterosklerotski izmenjenim krvnim sudovima. Vremenom, ćelije pankreasa se iscrpljuju, što vodi ka manifestnoj fazi bolesti sa smanjenim lučenjem insulina i posledičnom hiperglikemijom. Prvo se javlja umerena hiperglikemija naročito izražena nakon obroka koji je bogat ugljenim hidratima. Klinički se ispoljava kao povišena glikemija našte ili smanjena glukozna tolerancija, koja podrazumeva nivo glukoze između 6,1 i 7,0 mmol/l u krvi nakon 8h gladovanja. Kasnije se uspostavlja stalna hiperglikemija koju karakteriše povišen nivo glukoze u krvi preko 7mmol/l ne samo posle obroka već i našte što je karakteristika dijabetes melitusa.

Nekada prvi simptom insulinske rezistencije predstavlja pojava braonkastih hiperpigmentisanih promena na koži (poznato kao Acanthozis nigricans). Najčeše lokalizacije na kojima se javljaju promene su: vrat, leđa, ramena i kolena. Drugi simptom koji može ukazati na poremećaj regulacije glukoze jeste česta hipoglikemija. Simptomi „pada šećera u krvi“ jesu znojenje, bledilo, vrtoglavica, omaglica, tremor ruku i mučnina. Stanje se popravlja vrlo brzo nakon konzumacije šećera.

Kako izbeći insulinsku rezistenciju?

Jedini efikasan lek koji će vam pomoći da se izborite sa ovim problemom je fizička aktivnost. Izdvojte sat vremena tokom dana i bavite se bilo kojim vidom fizičke aktivnosti. Prema našem iskustvu iz prakse najbolje su prolazili oni koji su angažovali ličnog trenera i trenirali sa njim u teretani. Dobro obučen trener će vas naučiti dve stvari, a to je da pravilno vežbate u teretani i da se pravilno hranite. Sa ovim znanjem se možete uspešno izboriti sa insulinskom rezistencijom.

Evo nekoliko saveta od nas i za ishranu. Pre svega, obratite pažnju na količinu i vrstu namirnica na vašem tanjiru!

Ograničite unos ugljenih hidrata. Oni su važan deo ishrane, ali nisu svi UH podjednako zdravi i hranljivi. Izbegavajte proizvode od belog brašna, industrijske pekarske proizvode koji su puni, pojačivača ukusa koji će vam samo povećati apetit i glad za nezdravom hranom. Umesto toga, unosite cele žitarice (pirinač, ovas, ječam, raž, proso, sočivo..) Mogućnosti su brojne!

Masti su vrlo važna komponenta, stoga je potpuno pogrešno izbegavati ih u potpunosti. Obogatite ishranu orašastim plodovima, semenkama lana, maslinovim uljem, ali pazite na veličinu porcije. Izbegavajte hidrogenizovane biljne masti, pre svega margarin.

Balansiranu ishranu je nemoguće sprovoditi bez unosa povrća. Od povrća veću pažnju dajte zelenolisnatom povrću (spanać, brokoli, krastavac, kupus su namirnice sa tzv. negativnim kalorijama).

Proteini su veoma važni jer prestavljaju osnovne gradivne materije. Učestvuju u izgradnji ćelija, njihovih struktura, tkiva, učestvuju u odbrani organizma, neki hormoni su proteinske prirode, te oni učestvuju i u održavanju ravnoteže. U manjoj meri proteini služe i kao energetski materijal. Pri razgradnji 1g belančevine oslobađa se 4,3 kcal energije. Dnevni unos proteina bi trebao da bude oko 10-15% ,odnosno 0,8-2 grama po kilogramu telesne mase, naravno prilagođeno potrebama organizma. Preporučuje se konzumiranje manje masnog mesa (piletina, riba), sireva (manje masni sadrže oko 16g proteina na 100g, parmezan i masniji sadrže i do 25g proteina, ali isto toliko i masti stoga nisu dobar izbor), jaja.

Začini kao što su: peršun, đumbir, cimet, beli luk, kurkuma i čili papričica ubrzavaju metabolizam
te su odličan saveznik u borbi s viškom kilograma.

Zabranite sebi slatkiše, gazirane sokove i sve namirnice koje su pune šećera. Ograničite porcije, vodite dnevnik i birajte bar šetnju umesto celodnevnog sedenja ispred televizora ili kompjutera.

Insulinsku rezistenciju je moguće prevenirati redovnim kontrolama koje podrazumevaju kontrolisanje ŠUK-a bar jednom godišnje uz proveru lipidnog statusa kao i kardiovaskularnog sistema. Uz redovno testiranje, veoma važnu ulogu imaju fizička aktivnost i promena „loših životnih navika“. Ukoliko se poremećaj razvije, postoji medikamentozna terapija koja omogućava održavanje glikemije u referentnom opsegu.

Preporuceno: Metabolički sindrom definicija i principi lečenja (dijeta)