Folna kiselina

Najznačajnija su tri jedinjenja: pteroil-L-glutaminska kiselina (folna kiselina u užem smislu), petroil-diglutamil-glutaminska kiselina i petroil-heksaglutamil-glutaminska kiselina.

Međusobna veza glutaminskih kiselina kod druga dva jedinjenja je ostvarena preko γ-karboksilne grupe. U ovu grupu faktora spada još jedno jedinjenje koje se od folne kiseline razlikuje po tome što u pteroidinskom jezguu položaju 5, 6, 7 i 8 ima po jedan vodonik više (tetra-hidrofolna kiselina) ili i formil-grupu ( –CHO) u položaju (formil-tetra-hidrofolna kiselina).

Dejstvene supstance iz grupe folne kiseline učestvuju u sintezi purinskih i pirimidinskih tela (pa time i u sintezi nukleinskih kiselina) u svim ćelijama, a naročito u ćelijama eritocitne loze kostne srži. Otuda pri avitaminozi i dolazi do pojave makrocitnih anemija, i povoljan efekat folne kiseline u lečenju ovih anemija.

Dokazano je da tetrahidrofolna kiselina, odnosno njen formil-derivat učestvuje u sintez labilnih metil-grupa holina i metionina.

Folna kiselina kao koenzim nekih, još nedovoljno proučenih, enzimskih sistema neophodna je i mnogim mikroorganizmima, među kojima i patogenim bakterijama. One mogu da je sintetišu, nasuprot organizmu čoveka koji to nije u stanju. Za tu sintezu nužna je para-amino-benzoeva kiselina. Međutim, ako su prisutne slične materije, kao što je sulfanilamid, sulfatizol i drugi sulfamidi, one će u tome zameniti para-amino-benzoevu kiselinu i mikroorganizam će u tom slučaju ostati bez folne kiseline, faktora svog rasta.

Folne kiseline najviše ima u jetri (odakle i terapeutici efekat jetrenih preparata u slučajevima megaloblasnih anemija, lišću spanaća i kvascu.