Fiziologija Nosa i Paranazalnih Šupljina

Nos ima više značajnih funkcija – respiracijsku, zaštitnu, refleksnu, olfakcijsku i fonatornu.

Fiziologija nosa

Respiratorna funkcija nosa
Regulacija protoka vazduha
Zaštitna funkcija nosa
Prečićavanje vazduha
Kondicioniranje vazduha
Vlaženje vazduha
Refleksna funkcija nosa
Mirisna funkcija nosa
Fonatorna funkcija nosa

Fiziologija paranazalnih šupljina

Respiratorna funkcija nosa

Respiracija je osnovna funkcija nosa, što se najbolje uočava kod novorođenčeta koje nije u stanju da diše u slučaju potpune opstrukcije nosa, stanja prisutnog kod obostrane hoanalne artezije.

S druge strane, samo novorođenče i odojče može istovremeno da diše na nos i guta hranu, a da do aspiracije ne dolazi.

Ovo je omogučeno visoko postavljenim larinksom u visini II vratnog pršljena.

Disanje na usta je nefiziološko i aktivira se samo u trenucima velike potrebe za respiracijom.

Disanjem na nos ostvaruje se više prednosti –

može se regulisati protok vazduha!

vrši se kondicioniranje udahnutog vazduha,

zaštita ostalih struktura i organa koji učestvuju u respiraciji.

Regulacija protoka vazduha

Protok vazduha kroz nosnu šupljinu određen je položajem i odnosom anatomskih struktura u nosu.

Pri inspirijumu vazduh ulazi kroz narese, prolazi vestibulum nosa i do valvula ima pravolinijski tok.

Udarom o prednje delove nosnih školjki vazduh menja pravac i dobija paraboličan tok sa najvećom krivinom u središnjem delu nosne šupljine.

Oko 50% od ukupnog otpora koji disajni putevi prave otpada na nos. Veličina otpora zavisi od položaja i izgleda septuma i veličine nosne školjke.

Nosne valvule su najuže mesto u nosnoj šupljini a ujedno i mesto gde vazdušna struja ima najbrži tok. Središnji deo nosne šupljine sa nosnim školjkama i hodnicima ima najznačajniju ulogu za disanje na nos.

Vazduh pri prolasku kroz nos ima laminarni i turbulentni protok. Turbulencija nastaje udarom vazduha sa prednjim delovima nosnih školjki.

Odnos laminarnog i turbulentnog protoka ima uticaj na funciju nosne sluznice. Postoje i ciklusi disanja na nos koji se smenjuju u rasponu od 30 minuta do 4 sata. Dominantnost jedne strane disanja u velikoj meri određuje temperatura i vlažnost vazduha, štiteći sluznicu nosa od suvog i hladnog vazduha koji može izazvati atrofijski rinitis.

Za vreme ekspirijuma vazdušna struja ima mnogo manju turbulenciju te su odnosi mukoze sa izdahnutim vazduhom mnogo manji i manje razmena se odigrava nego pri inspirijumu.

Nosna mukoza se može oporaviti za vreme ekspirijuma.

Inspiracija na nos kojoj sledi ekspirijum kroz usta vodi brzom sušenju nosne sluznice.

Suženje na nivou adenoidnih vegetacija čini veliki otpor ekspiratornom toku a manje inspiratornom.

U slučaju da se nos isključi iz disajne funkcije vodi dubokim promenama u sluznici nosa a ove ka oboljenju nosa i paranazalnih šupljina.

Zaštitna funkcija nosa

Nos, bez obzira na kvalitet udahnutog vazduha, obezbeđuje konstantne karakteristike vazduha koji ulazi u donje delove disajnog puta. Nos prečišćava, kondicionira i vlaži udahnuti vazduh!

Prečišćavanje vazduha

Višestruki sistem u nosu omogućava čišćenje udahnutog vazduha od bakterija, prašine i stranih tela.

Oko 85% čestica većih od 4,5 mikro metara i samo 5% manjih od 1 mikro metar biva odstranjeno iz vazduha.

Vibrise u vestibulumu nosa odstranjuju krupnije čestice iz udahnutog vazduha.

Mukocilijarni sistem je osnovni sistem za prečišćavanje vazduha.

Na površini svake respiratorne ćelije nalazi se oko 200 kratkih, pokretnih cilija.

Elektronskim mikroskopom uočeno je da se svaka cilija sastoji iz devet spolašnjih para tubula smeštenih oko jednog centralnog para.

Normalno pokretne cilije se odvijaju uz učešće adenozin-trifosfata u vidu talasa usmerenih ka ostijumima a potom ka koanima. Na aktivnost cilija najveći uticaj imaju suv vazduh i neki virusi koji mogu potpuno da ih blokiraju.

Bakterije nemaju takav efekat.

Kod kongenitalne cilijarne disfunkcije (Kartagenov sindrom) cilije su prisutne ali nepokretne.

Epitelijum nosa i paranazalnih šupljina proizvode oko jedan litar seromukozne tečnosti svaki dan. Taj sekret u vidu dvoslojnog prekrivača pokriva ćelije. Spoljašnji sloj je ređi, viskozniji i u kontaktu sa inspiratornim vazduhom i hvata partikule iz vazduha, a unutrašnji sloj je gušći i polako se kreće pokrenut cilijama ćelija.

U sekretu se pored vode, elektrolita i glikoproteina, nalaze i specifične supstancije koje uništavaju zarobljenje viruse i bakterije. Lizozim je enzim sposoban da uništi bakterije, tu su sekretorni IgA, interferoni i IgG koji se pojačano stvaraju za vreme virusne infekcije.

Kondicioniranje vazduha

Bez obzira na spoljašnju temperaturu udahnutog vazduha, vazduh u predeo epifarinksa dolazi zagrejan ili rashlađen na 31-34 stepeni.

Kod niskih temperatura vazduha, pod dejstvom autonomnog nervnog sistema kavernozna tela se pune krvlju, raste debljina sluznice posebno u predelu donje nosne školjke koja povećava rezistenciju protoku vazduha koji na taj način biva zagrejan.

U slučaju visoke spoljašnje temperature vazduha deo toplote vazduh gubi evaporacijom sekreta sa površine sluznice nosa.

Vlaženje vazduha

Bez obzira na vlažnost okolnog udahnutog vazduha, vazduh u epifarinsk dolazi sa 80-85% vlage a u donje disajne puteve sa 95-100% vlažnosti.

Mukozni pokrov koji formira sluznica nosa reguliše količinu vode i sprečava da se previše vode evaporiše u udahnutom vazduhu, što bi dovelo do sušenja mukoze.

Refleksna funkcija nosa

Više refleksnih aktivnosti nastaje stimulacijom nosa. Putem n. trigeminus i n.vagus nos je povezan za drugim organima i sistemima na čiju funkciju može imati uticaj. Sva refleksna aktivnost nosa sastoji se iz –

refleksnih mehanizama nosa koji pogađaju sam nos,

refleksnih mehanizama drugih delova tela koji utiču na nos,

refleksnih mehanizama nosa koji deluju na udaljene organe i sisteme.

Kijanje je najkompleksniji refleks nastao podražajem nosnih receptora.

Refleksni mehanizam u samom nosu je odgovoran za nosni ciklus.Lumen nosnih šupljina se naizmenično povećava i smanjuje povećavajući i smanjujući nosni otpor toku vazduha.

Autonomni nervni sistem kontroliše ovaj refleksni sistem preko kavernoznih tela smeštenih u nosnoj sluznici.

Nazopetalni refleksi dokazuju se hlađenjem ekstremiteta što menja otpor u nosu.

Nazopulmonalni refleksi regulišu odnos protoka vazduha u nosu i plućima.

Od rezistencije u nosu zavisi veličina rastezanja grudnog koša pri udisanju vazduha.

Kaže se da „vazduh kuca na vrata nosa da bi ušao u pluća“.

Nazalna stimulacija ima uticaj na promenu plućne rezistencije na protok vazduha.

Efekat nastaje stimulacijom trigeminalnog i vagalnog nerva.

Pokazano je da stimulacija plućnih receptora izaziva dilataciju u sluznici nosa posredstvom n.vagusa što vodi porastu nosne rezistencije.

Mirisna funkcija nosa

Čovek spada u mikrozomalne vrste koje poseduju čulo mirisa, ali ono nije tako razvijeno kao što je kod većine sisara i jednog broja insekata.

Čulo mirisa je od značaja za sveukupni utisak koji pojedine materije ostavljaju na organizam jer samo čulo ukusa, koje se nalazi na jeziku i registruje kiselo, gorko, slano i slatko, nije dovoljno za osečaj bukea i arome.

Mirisne čestice pri pijenju i jedenju sa eskpiratornim vazduhom dolaze do olfaktivne regije gde draže receptorne ćelije izazivajući kompletan utisak o materijo koja se konzumira.

Mirisna zona se u nosu nalazi na samom krovu nosne šupljine u predelu kribriformne zone, gornjoj površini gornje nosne školjke i gornjoj trećini septuma.

U olfaktivnoj zoni nalaze se tri vrste ćelija.

Olfaktivne ćelije su bipolarne nervne ćelije koji svojim dendritima postavljenim izmežu epitelnih ćelija dosežu do mkoznog pokrivača na epitelnim ćelijama. Drugi kraj ćelije, akson prolazi kroz kribriformnu ploču etmoidne kosti na krovu nosne šupljine i dolazi do olfaktornog bulbusa gde se nalazi drugi neuron.

Bazalne ćelije imaju potencijal diferenciranja u bipolarne ili potporne ćelije koje sa krajevima olfaktivnih ćelija čine mrežu. Serozne žlezde u lamini propriji produkuju tanak sloj mukusa koji pokriva nervne završetke, dok mukozne žlezde produkuju gušći sloj koji leži na prethodnom sloju.

Mirisne čestice dospevaju do olfaktivne zone nešto bržim protokom vazduha.

Samo isparljive čestice mogu izazvati miris kod ljudi, a moraju biti rastvorljive u vodi i lipidima. Za stimulisanje mirisa potrebno je samo nekoliko mirisnih čestica. U 1ml vazduha dovoljno je 10 na -15 čestica mrisne materije da iazazovu prag mirisa.

Da bi mirisna čestica dospela do nervnog završetka, mora biti rastvorljiva u mukusu, što znači da se odvija hemijska reakcija između mirisne čestice i mukoznog sloja.

Iako sam mehanizam nervnog podražaja nije jasan, u bipolarnoj ćeliji nastaje akcioni potencijal koji se dalje prenosi.

Receptorne ćelije su selektivno odgovorne za različite mirise.

Danas se stoji na stanovištu da postoji devet osnovnih mirisnih draži i da svaki miris predstavlja kombinaciju dva, ili više osnovnih mirisa u različitim odnosima.

Ćelije odgovorne za slične mirise su blisko grupisane. Zanimljivo je da se mirisni receptori adaptiraju na miris za oko 50% u toku prve dve sekunde, a da se u toku dva minuta zbog pomenute adaptacije receptora, osećaj i najjačih mirisa u potpunosti gubi. O ovome treba voditi računa kada se radi ispitivanje mirisne funkcije.

Bipolarne olfaktivne ćelije formiraju sinapse na zvane glomeruli u bulbusu olfaktorijus. Ovi glomeruli imaju brojne veze sa susednim glomerulima i sa moždanim strukturama, što govori o bogatoj aktivnosti. Iz glomerula prema centralno nervnim strukturama odlaze sekundarna nervna vlakna.

Iz olfaktornog bulbusa neuroni formiraju olfaktivni trakt koji se završava u sekundarnom olfaktivnom centru, dok tercijarni olfaktivni centar leži u semilunarnom girusu.

Uticaj mirisa na svest čoveka i način doživljavanja formira se tokom godina življenja. Na to ukazuje činjenica da deca nemaju averziju ka neprijatnom mirisu.

Poremećaji na nivou mirisne funkcije nosa nastaju ukoliko je dopremanje mirisnih partikula do olfaktivne regije onemogućeno iz bilo kog razloga ili u slučaju oštećenja olfaktivnog sistema.

Otežan dotok mirisnih čestica do olfaktivne regije nastaje zbog prepreka u disanju u samom nosu (polipi, devijacije, tumori, alergije) ili zbog isključivanja nosa iz disajne funkcije koji nastaje nakon totalne laringektomije.

Potpun gubitak mirisne funkcije je anosmija. Trajni osećaj neprijantog mirisa se naziva kakosmira, a parosmija je drugačija interpretacija postojećeg poznatog mirisa.

Poremećaji mirisa nastaju kod brojnih metaboličkih oboljenja, endokrinih disfunkcija, kod povreda glave. Posle preležanih virusnih infekcija nosa dolazi do poremećaja ili gubitka mirisa.

Među osobama koje nemaju miris, kod 20% se uzrok oštećenja ne može utvrditi, što čini idiopatski poremećaj mirisa, bez mogućnosti za specifičnom terapijom.

Fonatorna funkcija nosa

Nos, sa svim strukturama iznad glasnica koje su generator glasa i učestvuju u produkciji osnovnog laringealnog tona, učestvuje u rezonanciji glasa, čime on dobija svoje specifične karakteristike.

Za vreme izgovora nazalnih konsonanata /m/ i /n/, meko nepce se spušta ka bazi jezika, čime zatvara istmus faucijum pa zvuk nastao na glasnicama rezonira u farinksu i nosu izlazeći kroz nos. Svaka opstrukcija nosa dovodi do hiponazalnosti, što menja karakteristike izgovorenih konsonanata.

Fizologija paranazalnih šupljina

Više je teorija koje pokušavaju da objasne potojanje paranazalnih šupljina, ali nijedna nije opšte prihvaćena. Sigurno je da smanjuju težinu koštanog dela lobanje povećavajući površinu kostiju lobanje.

Paranazalne šupljine obezbeđuju konstantan protok mukusa do srednjeg nosnog hodnika.

Zidovi paranazalnih šupljina štite mozak apsorbujući udarce u predelu lica.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *