Načini primene lekova

Način primene leka zavisi od toga da li se od istog očekuje lokalni ili sistemski efekat. Za postizanje lokalnog efekta lekovi se primenjuju na kožu ili pristupačne sluznice, dok se sistemska aplikacija leka odvija se preko gastrointestinalnog trakta, respiratornog trakta ili direktnim ubrizgavanjem u pojedina tkiva.

Lokalna primena lekova

U terapiji oboljenja kože i sluznica se najčešće direktno aplikuju na obolelo mesto. Većina lekova ne prolazi kroz intaktnu kožu, pa se i kod primene očekuje njihovo lokalno dejstvo. Primeri za ovaj način aplikacije su: aciklovir i kanesten mast. Hidrosolubilni lekovi se uopšte ne resorbuju sa mesta aplikacije, dok se liposolubilne supstancije mogu resorbovati. Ako se lekovi ipak resorbuju sa mesta aplkacije, može se očekivati ispoljavanje sistemskih efekata. Upotrebom električne struje (elektroforeza), može se pospešiti i ubrzati resorpcija hidrosolubilnih lekova kroz kožu i sluznice. Ovakav način primene lekova se ne vrši pacijent sam, već se izvodi isključivo u medicinskim ustanovama.

Stavljenje plastičnog okluzivnog zavoja preko lekovitih kremova (npr. kremovi sa kortikosteroidima) značajno povećava njihovu resorpciju preko kože. Sistemsko dejstvo leka može se postići i aplikacijom tzv. lekovitih flastera na kožu. Primer ovakve primene leka je aplikacija glicerin trinitrata na kožu grudnog koša, u sindromu angine pektoris. Uz pomoć flastera žene u menopauzi aplikuju ženske polne hormone, npr. estradiol (transdermalni). Lekovi generalno bolje prodiru kroz sluznice nego kroz intaktnu kožu. Takođe moramte biti oprezni sa starijim osobama, zato što je njihova koža istanjena, pa je resorpcija leka pojačana.

Jedino sluznica vagine (rodnice) nema sposobnost resorpcije, pa se na nju mogu aplikovati samo oni lekovi koji treba da deluju lokalno.

Davanjem lekova u konjuktivalnu kesu postiže se najčešće lokalni efekat. Lekovi koji prođu kroz rožnjaču, obično se zadržavaju u očnoj vodici i slede njenu kinetiku.

Sistemska primena lekova

Sistemska primena lekova podrazumeva da lek deluje nakon resorpcije u dublja tkiva ili krv i njegove distribucije po organizmu. Unošenje leka u organizam uobičajeno se deli na enteralno i parenteralno.

Primena lekova preko gastrointestinalnog trakta ili enteralna primena leka

Lekovi se mogu resorbovati duž čitavog gastrointestinalnog trakta, a prema načinu primene govorimo o oralnoj, peroralnoj i rektalnoj primeni lekova.

Oralna primena lekova

Oralna sluznica ima sposobnost resorpcije pojedinih lekova, pa se oni mogu aplikovati na sluznicu usne šupljine (bukalno) ili sublingvalno, tj. stavljanjem pod jezik. Ovim načinom primene leka se postiže njegovo brzo dejstvo. Takođe, ovom primenom lek zaobilazi jetru u kojoj bi jednim delom bio inaktivisan, što se dešava sa lekovima koji se unose gutanjem. Jedan od mnoštvo lekova koji se aplikuju ovim putem je nitroglicerin, koji nakon resorpcije ulazi u krvotok i preko gornje vene kave brzo biva prenet u srce.

Peroralna primena lekova

Kod peroralne primene, lekovi se u organizam unose gutanjem. Ovaj postupak primene lekova je najjednostavniji i najjeftiniji način, jer ne zahteva niti posebnu opremu niti posebnu pripremu bolesnika. Ovaj način primene lekova je i najkomforniji, budući da ga izvodi sam bolesnik ili njegova okolina. Nedostatak ovakve primene lekova je neravnomerna resorpcija leka, često nedovoljna kontrola njegovog redovnog uzimanja (komplijansa) i smanjena iskorišćenost leka, jer se lek nakon resorpcije u crevu prenosi u jetru gde jedan deo leka biva metabolisan.

Rektalna primena lekova

Lekovi se primenjuju rektalno kada je njihova peroralna primena otežana ili onemogućena (npr. uporno povraćanje, besvesno stanje). Ovaj način se primenjuje i ako lek deluje nadražajno u želucu (npr. hloralhidrat). Neki lekovi mogu da oštete sluznicu gastrointestinalnog trakta, pa se ovakvim načinom zaobilazi ista (npr. diklofenak). Često se ovako aplikuje diazepam bebama koje imaju generalizovane grčeve sa visokom temperaturom.

Primena lekova preko respiratornog trakta

Lekovi koji se primenjuju preko respiratornog trakta obično ne mogu da se aplikuju bez potrebne aparature. Najjednostavnije su pumpice za inhaliranje lekova ili kućni inhalatori, kojima se bolesnik sam služi. Za izvođenje inhalacione anestezije služe sistemi preko kojih se reguliše ne samo davanje leka već i kiseonik neophodan za respiraciju.

Primena lekova ubrizgavanjem

Lek aplikovan preko sluznice gastrointestinalnog trakta biva delom inaktivisan u jetri, dok se injekcionim ubrizgavanjem leka taj momenat izbegava pa je biološka raspoloživost leka aplikovan na ovaj način mnogostruko veća. Na ovaj način se daju lekovi i onda kada bolesnik iz bilo kojeg razloga ne može da primi lek na drugi način (otežano gutanje, besvesno stanje). Lekovi za parenteralnu primenu se nalaze u obliku injekcija ili kada služe za nadomeštanje tečnosti u organizmu, u obliku infuzija.

Intravenska aplikacija

Aplikacija intravenski označava davanje lekova u venu. Nakon ovakvog davanja leka ispoljava se njegovo veoma brzo dejstvo. Davanjem leka u vidu bolus injekcija postižu se njegove visoke koncentracije u jednom delu cirkulacije. Zbog toga, kod ovakvog načina aplikacije, češće dolazi do ispoljavanja neželjenih, čak toksičnih dejstva. Ukoliko je krvni pritisak pacijenta veoma nizak, krvni sudovi su kolabirani i aplikacija je na ovaj način nemoguća. Treba imati na umu da se intravenski smeju davati samo rastvori, a ne suspenzije i uljani rastvori ili emulzije, jer može doći do embolije.

Intramuskularna aplikacija

Ubrizgavanje u mišić je najčešće korišćen parenteralni način aplikacije. Na ovaj način se mogu ubrizgavati i suspenzije i emulzije. Dejstvo leka nastupa relativno brzo, kod starijih osoba i žena resorpcija leka je nešto sporija. Međutim dotični postupak ima i loše strane, ubrizgavanje većih volumena dovodi do rastezanja tkiva, njihovog oštećenja i osećaja bola, pa je moguća količina leka aplikovanog na ovaj način 3-5ml. Bol se javlja i kod ubrizgavanja kiselih rastvora i rastvora koji nisu osmotski identični međućelijskoj tečnosti. Kod neopreznog ubrizgavanja, može doći do povrede krvnih sudova i do direktnog ulaska leka u cirkulaciju. U slučaju suspenzija ili emulzija, ovakva greška pri aplikaciji može dovesti do stvaranja diseminovanih mikroembolija, pa čak i do smrti pacijenta.

Veoma čest lek koji se aplikuje na ovaj način je penicilin u kombinaciji sa prokainom. Njegov zadatak je da produži proces resorpcije penicilina iz mišićnog tkiva u krv, čak i do 24h. U slučaju streptokokne infekcije grla, penicilin se kombinuje sa benzatinom koji sprečava nastanak reumatske groznice.

Supkutana aplikacija

Aplikacija lekova pod kožu dozvoljava ubrizgavanje nerastvorljivih supstancija. Volumen koji se ubrizgava mora biti malen, jer u protivnom dolazi do pojave bola i oštećenja tkiva na mestu aplikacije. Brzina resorpcije je manja u odnosu na intramuskularnu primenu leka, zato što je mišićno tkivo bolje prokrvljeno. Ovaj način je značajan za primenu peraparata sa kontrolisanim oslobađanjem, kao što su suspenzije insulina sa protaminom. Na ovaj način se postiže vremenski druža resorpcija insulina, a samim tim i njegovo produženo dejstvo, do 24h. Na ovaj način se ubrizgavaju i formirane suspenzije u obliku kristala, samo što je moguće lokalno oštećenje tkiva i pojave osećaja bola na mestu aplikacije leka.

Ostali načini ubrizgavanja

Ponekad je potrebno postići brz efekat leka na centralni nervni sistem kada primenjujemo lek intratekalno, u subarahnoidni prostor. Postupak je koristan za izvođenje spinalne anesteziije tokom porođaja. Isto tako se aplikuju:

  • Amfotericin B – Antibiotik koji se primenjuje za lečenje infekcije centralnog nervnog sistema.
  • Metotreksat – Ksenobiotik koji se upotrebljava za lečenje maligniteta CNSa.

Primena leka u arterije je dosta teži postupak. Intraarterijska primena leka je efikasan način za postizanje lokalnog efekta (distalno od mesta primene).

U današnje vreme veoma često ubrizgavate ksenobiotke u nos kako bi otklonili simptom „začepčljenog nosa“. Ova vrsta terapije ne sme da traje duže od tri dana, jer dotični lekovi vrše lokalnu vazokonstrikciju što dovodi do atrofije sluznice nosa.

Intraperitonealna primena leka u peritonealnu duplju je značajan postupak za pretklinička ispitivanja na laboratorijskim životinjama.

Ređi načini davanja lekova ubrizgavanjem su intradermalna (u kožu), submukozna (pod sluznice), intraartikularna(u zglob), intrakardijalna (u srce) aplikacija.

Infuzije se najčešće aplikuju u vene, ali izuzetno mogu i u telesne šupljine (npr. intraperitonealno).

Zamolili bismo Vas da podelite tekst sa svojim prijateljima. Hvala :)

O autoru

Portal "Budi zdrav, produži život" osnovan je od strane studenata medicinskog fakulteta. Postavite pitanje na dnu teksta, a mi ćemo pokušati da odgovorimo na Vaša pitanja u najkraćem mogućem roku. Želite da nas bolje upoznate? Kliknite ovde >>

Napišite Vaš odgovor/pitanje